San

Porodica Hadži – Tonić bila je najuglednija i najbogatija u gradu. Grandiozna vila krasila je centar grada i činila ga prepoznatljivim svojom originalnošću. Pogled nekog stranca bi prvo stao na gusto zelenilo, poput pijavice obavijeno oko kapije koje se širi u bezbroj uspravnih i poprečnih lukova, čineći jedan ogroman ornament; zatim bi krenuo naviše i uočio simetrični, beli vrh građevine tananih linija kao na atinskom Partenonu, čiji središnji deo razbija monotoniju širokom terasom, u vidu savršenih zuba na bledom licu. Ali pravo oduševljenje nastupilo bi pri ulasku unutra. Od kapije do kuće pruža se prostrana bašta sa kamenim stazicama, voćnjacima i maštovito potkresanim cvećem, kao pravi mali vrt. Bogatstvo i uređenost bili su dovoljan razlog da ukućani ne traže zadovoljstva van svog doma, kao što, na drugoj strani, posetilaca nije nikada manjkalo.

Mihajlo Hadži – Tonić držao je jednu od najstarijih gvožđarskih radnji u gradu. Za vreme poslovnog puta, došavši u kontakt sa još nekim preduzetnicima, upoznao je svoju suprugu, Paraskevu. Potekli i jedno i drugo iz trgovačkih porodica, bili su navikli na kapitalistički život, a međusobno razumevanje i tolerancija bili preduslov za uspešan brak. Kao i kod ostalih uglednih porodica, i njihov bračni život beše glavna tema čaršijskih priča. Svaki detalj prosidbe, veridbe, venčanja, a kasnije uređenja kuće podrobno je bio pretresan među gradskim dušebrižnicama.

Međutim, sve to ne pobuđivaše toliku pažnju koliko dolazak njihove ćerke na svet, što beše prava senzacija. Devojčicina lepota prevazilazila je tipičnu dečju ljupkost natprirodnom delikatnošću crta lica, kao da nije dolazila sa ovog sveta, rušeći sve dotadašnje teorije o skladu i lepoti. Nijedno ime ne beše dovoljno zvučno, neobično, nestvarno, očaravajuće ili makar približno dostojno prelepe devojčice. Posle dva meseca mozganja gospođa Paraskeva odluči da je nazove po impresiji koju je doživela kada ju je prvi put uzela u naručje. Belo lice sa crnim kovrdžama blistalo je slatkom svežinom kao izlazeće sunce i majka odluči da je nazove Zora. Niko nije protivrečio majci, a prikladnost imena bila je i više nego očigledna.

To pokazaše i godine koje dođoše. Nijedno svitanje ne beše ravno čednoj, čistoj i naivnoj lepoti devojčice, kasnije zanosne devojke Zore. Bujna, crna, talasasta kosa presijavala se na suncu poput emajla, a belo lice sa izbočenim jagodicama činilo jak kontrast. Krupne, crne oči gledale su sanjivo, vedro i pronicljivo, a red pravilnih zuba se belasao poput najsjajnijih kristala među dve latice ruže. Sedela bi na baštenskoj ljuljašci, smešeći se zagonetno, držeći knjigu u ruci, a kada bi je emocije preplavile ustala bi, naglo zabacivši kosu i laganim koracima kretala otmeno poput labuda. Sanjareći, setno bi gledala u daljinu, uvrtajući svileni pramen kose, dok koračanje ne bi prešlo u lagani valcer sa zamišljenim partnerom. Ko god da bi u tom trenutku naišao, sluškinja, baštovan, ili neko od rodbine, morao bi da zastane pred veličanstvenim prizorom – plesom nimfe u čarobnoj bašti. Iako im je ta lepota bila dostupna tokom celog dana, oči su im uvek bile željne slatkog napajanja njenim dražima. Živela je u sopstvenoj bajci, iščekujući željno nečiji dolazak, neku vest, drhteći pri pomisli na budućnost, smejući se bez razloga i plačući od sreće.

„Gospa Perso, kunem vam se da u životu nisam videla lepšu devojku od vaše Zore. Kao cvet u pupoljku.“ Bile su to svakidašnji komentari komšinica Hadži – Tonićevih dok su pratili sazrevanje divnog cveta. Zorine vršnjakinje takođe su začuđeno posmatrale njenu neobičnu pojavu, tumačeći je kao znamenje.

Vrhunac svake gradske svečanosti bio bi dolazak Hadži – Tonićevih kada bi otmena Zora ušetala kao paunica. Zadivljeni uzdah odzvanjao bi salom i prošarao lica prisutnih blaženim, ljubopitljivim pogledom, a ponosni roditelji odšetali sa svojim trofejem i zauzeli mesta. Ponekad bi se na tome i završavale večeri jer malo ko od mladih momaka bi se usudio da zamoli za ples nedodirljivu Hadži – Tonićevu. Sedela bi skrštenih ruku preko haljine od tila, kao rubin izložen u staklenoj vitrini, posmatrajući promicanje lepeza, tankih štiklica, bisernih i nadobudnih osmeha. Tek od polovine večeri, kada bi atmosfera uzavrela, jezici razvezali, a crvena, opojna, tečnost ulila dovoljno samopouzdanja mladićima koji bi se pretvorili u kavaljere, rubin bi izašao iz vitrine.

Romantična predskazanja u vidu cvrkuta ptica, šuštanja trave, sveže rose na laticama perunike, prefinjene kaligrafije iz starih knjiga ispunjavali su Zorin bezbrižan život. U leto pred njen devetnaesti rođendan, kada se u grad doselila porodica Knežević, život u apstrakciji je polako dobijao geometrijsku formu. Marija i Vasilije Knežević, bogati industijalci, odlučili su da svoj dugogodišnji rad iz prestonice presele u unutrašnjost, čuvši da će ovde bolje poslovati. Sa svojim ćerkama Anjom i Milicom i sinom Jakovom uselili su se u starinsku, dvospratnu palatu u centru grada. Zora je slušala o gradskim novostima nezainteresovano, jednim uhom prateći razgovore sa očima uprtim u Balzakove redove.

Zorine drugarice, Stana, Hristina i Anđelka, poremetiše njen mir jednog jutra kada kao furije uleteše u kuću, zaboravivši na učtivost. Zadihane i porumenele, širokih zenica, uzbuđeno su opisivale svoj susret sa Jakovom Kneževićem, hvaleći njegovu lepotu i otmenost, „kao da ga je sam Bog poslao na zemlju“. Zora, zbunjena neočekivanom posetom u rano jutro, zabavljala se gledajući njihove iskričave oči i svežu ustreptalu energiju koju su prenosile na nju, zavodeći je tananim nitima opsene. Blagi povetarac ćarlijao je čistotom svežeg jutra prateći razgovor istih takvih duša. Zora je uživala u trenutku nimalo zaintrigirana pričom, želeći da se blistavo jutro nikada ne završi. Često su je u poslednje vreme morile misli o prolaznosti, kojima nije znala uzrok, iako je naslućivala da dolaze iz romana Dostojevskog. Osećala je svu dragocenost sadašnjeg trenutka, svesna njegove neponovljivosti, uplašena da joj budućnost možda neće darovati slične, ili bar ne tog intenziteta. Prolećni dah u čaju od mente zanosio je i naterivao suze u oči, da se Zora jedva suzdržala da ne zagrli svoje drugarice, saputnice u gondoli koja prolazi rekom života, ne zaustavljajući se, uprkos silnoj želji putnika. Ponesena tom mišlju jako steže svoje ruke u pesnice, pokušavajući tim naivnim gestom da zgrabi sadašnji trenutak. „Kako je svet savršen. Zar postoji išta što može da naruši ovu magiju?“, pomisli ona. Verovala je da će samo iskrenom i silnom željom ovaj san zauvek i trajati.

Priče o princu Jakovu, kako su ga nazivali, postajale su sve učestalije, da Zora, i pored najveće želje da se distancira nije mogla da izbegne da do nje dopre svaki detalj o njegovom kretanju i interesovanjima i u njoj se sve više javljala odbojnost prema najtraženijem gradskom neženji, da požele da ga nikad ne upozna. Prkos je bila jedan od njenih odlika, podstaknuta detinjastom prirodom, iz koje kradomice poče isplivavati ljubomora, ali ona bezopasna, svojstvena samo deci. Međutim, okolnosti joj nisu išle naruku, i veliki gradski bal se uveliko spremao. Za razliku od nekadašnjeg ushićenja koje bi je danima pre bala pratilo, sada je njegovo mesto zauzela gordost. Znala je da će kao i svakog puta izazvati najviše pažnje, samo, ono što je nekada shvatala kao neminovnost, sada je postala ogromna potreba, kao da se bojala izneverenih očekivanja. Svoju fatalnu lepotu oduvek je shvatala olako, nimalo ne ceneći njenu vrednost kao ljudi koji su joj se divili. Ovoga puta zaželela je da zablista u punom sjaju, uviđajući prvi put mane na svom prelepom licu. Sigurno da taj Jakov nema nijednu manu čim toliko pričaju o njegovoj lepoti. Zar da još neko izazove divljenje osim nje? Tako nešto nije ni u snu mogla da zamisli.

Noć je bila prepuna svetlucavih zvezda koje su se radovale igri i pesmi. Zora, spremajući se psihički za bal nije uživala u mirisu noći, kao uvek do sad, već se zadovoljno nameštala ispred ogledala. Uspela je u svojoj zamisli – nikada lepše nije izgledala, samo je ovoga puta njen naivni osmeh bio zamenjen jednim hladnim i samouverenim. Sala je bila prepuna, i veselo čavrljanje za trenutak stade čim Hadži – Tonićevi uđoše unutra. Zora je znala da je sama izazvala muk i iznenadila se količini zadovoljstva koje je to prouzrokovalo u njenom biću. Dva prva reda odmakoše se da propuste njih troje, koji su išli prema sedištima, kada u meškoljenju gomile ugledaše jednu grupu ljudi okupljenu oko došljaka Kneževića. Zorini roditelji se pozdraviše sa takođe otmenom gospodom, Marijom i Vasilijem Kneževićem, dok njihove ćerke, Milica i Anja priđoše Zori. I jedna i druga bile su prelepe, dostojanstvenog držanja, svesne svog položaja, ali sa dovoljno prirodnosti da to ne bude prepreka neposrednosti. Tri gospođice našle su pregršt zajedničkih tema, samo od famoznog Jakova nigde ni traga. Zoru je uznemiravala ova pomisao ali je odlučila da će izdržati stojički čitavo veče i ne kaže nešto zbog čega bi zažalila, iako joj je pitanje lebdelo na vrhu jezika. Sve do trenutka kada njegova mlađa sestra, Milica, prokomentarisa da će Jakov uskoro doći, jer zbog nekih poslovnih obaveza nije stigao na vreme. Naime, on je svršeni advokat i pomaže ocu u radnji oko pravnih zavrzlama. „Da, kako da ne. Obaveze. Gospodin iz velikog grada nema nameru da provincijalce udostoji dolaska na vreme.“, mislila je Zora dok je učtivo pravdala dotičnog gospodina pred njegovim sestrama. Ali je ovo objašnjenje umiri jer je zasigurno znala da može da očekuje njegov dolazak. Istog momenta vrata sale se otvoriše i propustiše elegantnog gospodina u crnom fraku. Zora je primetila poglede zvanica upućene njemu, zauzdavavši s mukom svoju radoznalost da bi se, u skladu sa planom, okrenula tek kada bude prišao njihovoj grupici. Kada je osetila njegovo prisustvo okrenu se naglo sa uvežbanim hladnim, nezainteresovanim osmehom. Visok mladić stajao je pred njom, bledog i izuzetno otmenog lica i držanja. Crne kovrdže padale su nemirno preko čela, a crne, užarene oči skrivale tajanstveni i bogat unutrašnji život. Na koščatom, duguljastom licu zaiskri belina iskrenog osmeha. Zora je nekoliko sekundi nepomično stajala u neverici, nemajući više kontrolu nad svojim postupcima, a zatim se trgnu i nastavi sa svojom predstavom, učtivo ga pozdravivši, ne pokazujući iznenađenje. Ali vreme nije mogla da vrati i izbriše trenutak bez samokontrole. Ogromno ineresovanje koje je izazvao njegov dolazak nije mu dozvolilio da joj posveti više vremena od običnog pozdrava i do kraja večeri Zora ga je krišom posmatrala, povređene sujete. Obožavalaca joj nije nedostajalo, ali pažnju nije dobila od onoga od koga je očekivala. U njoj je vrilo. Nikada se nije osećala tako bezvredno i zapostavljeno. Ostatak večeri je provela u sumornom raspoloženju, čekajući s teškom mukom da vreme prođe. Došavši kući osetila se prazno, sa probuđenom sumnjom u sopstvenu vrednost. Uprkos svemu, Jakovljev lik joj nije odlazio iz sećanja i to ju je više od svega ljutilo, smatrajući ga nedostojnim svog sećanja.

Dok se danima uspešno predavala zaboravu uz Džejn Ostin i Šarlot Bronte, jednog jutra stiže pozivnica za večeru od porodice Knežević. Poziv je, naravno, važio i za nju, koji ona prihvati sa ljubopitljivim sladostrašćem, ali se ubrzo pribra i reši da prizove razočarenje i klonulost kod sebe zbog večere sa nepoželjnom osobom. U nemogućnosti da se pred sobom opravda zbog neverovatne euforije, odluči da to objasni prilikom za osvetu. Tog narcisoidnog gospodina treba spustiti na zemlju. Pokazaće mu kako to izgleda kada u nekome ne izazivaš divljenje.

Palata Kneževića bila je nešto veća od Hadži – Tonićeve, sa prostranijom baštom, obraslom zelenilom. Domaćini dočekaše goste na vratima srdačno, a sestre Milica i Anja odmah odvukoše Zoru u deo salona za primanje gde su mogle da nesmetano razgovaraju. Zori je ponovo palo u oči Jakovljevo odsustvo, dok ju je obuzimala nervoza. Posle desetak minuta on se pojavi i priđe da se pozdravi sa gostima. Zori ovoga puta pridade više pažnje, uputivši joj par formalnih pitanja. Očekivala je od njegovih sestara ili roditelja blagi ukor zbog kašnjenja, ali umesto toga primeti izraze zabrinutosti i mračnu senku koja pređe čitavom prostorijom kada Jakov uđe. „Kakvo nevaspitanje“, reče u sebi Zora i odmahnu glavom. Skoro celo veče Jakov je proveo u razgovoru sa njenim roditeljima, samo par puta priključivši se devojkama, ali je Zora osetila njegove poglede na sebi, praveći se da ih ignoriše. Slušala je jednim uhom njegov glas, koji je zvučao poput strune na mandolini sa nijansama melanholije. Svojski se trudila da pređe preko te činjenice razmišljajući o svom uspelom planu koji joj je hranio sujetu. Komplimenti Anje i Milice godili su joj, a naročito Miličina rečenica da „dok su sređivali utiske sa bala najviše su se zadržali na njenoj lepoti i otmenosti, koju ni u prestonici nisu imali prilike da vide“. To joj je bilo dovoljno da zna da se o njoj diskutovalo u ovoj kući, što znači da su sumnje bile bezrazložne. Na polasku Jakov joj snažno steže ruku i nežno pogleda u oči, od čega se Zora strese ali ne izgubi prisebnost, niti dodade malo vatre u ledeni pogled.

Zadovoljna sobom, ali ne i svojim mislima, Zora je budna provela celu noć. Pokušavala je da ih usmeri ka dobro odigranoj ulozi, kojom je bila ponosna, ali je tračak ružičaste svetlosti bojio njen unutrašnji život u kome joj je polako izmicala glavna uloga. Borila se da je zaustavi kao žedni Tantal kraj vode, ali je njen lik bledio u vodi i poprimao tuđi lik, njoj odskora poznat.

Sledećeg dana Kneževići su uzvratili poziv i dočekali je nespremnu. Gospodin Vasilije je nameravao da popriča sa Zorinim ocem o nekom poslu, dok je Jakovljevo prisustvo bilo sasvim izlišno. Ovoga puta njegovi pogledi i obraćanje bili su vrlo direktni, ne ostavivši Zorinoj mašti nimalo prostora. Gospođa Paraskeva je naslućivala kako će se stvari odvijati, i to je bilo više nego što je očekivala i što je ispunjavalo njene misli narednih dana. Zori je bilo sve neugodnije. Nije se nadala ovako brzom razvoju događaja, uprkos tome što je bila polaskana. Ali nije ni bila razočarana. Sa ushićenjem je čekala prvo pismo, pitajući se kako bi uopšte moglo da izgleda i kako bi trebalo uzvratiti na isto. Razmišljala je o tome dok je sedela kraj prozora pri svetlosti lampe i čežnjivo posmatrala rascvetali jorgovan u bašti, čija aroma je dočaravala nežnost i uzburkanost misli. Njena zamišljena pojava nimalo se nije razlikovala od De la Turove Marije Magdalene pored uljane lampe.

Odgovor je stigao već sledećeg dana, i Zora požele da je sačekalo makar celu nedelju. Ispisano drhtavim rukopisom i probranim rečima, nije ličilo na uobičajena pisma iz romana francuskih romantičara. Sasvim jasno bile su izložene Jakovljeve namere i Zora se bojala da će već njegova sledeća poseta biti prosidba. Ovde nije bilo mesta koketeriji i udvaranju, tako da Zora i pored najmanje želje da svoja osećanja iskaže tako brzo, nije mogla da se odupre otvorenom priznanju. Bila je vidna Jakovljeva bojazan od gubitka vremena, kao da se plašio prolaznosti osećanja, dok je Zora i sama imala iste strahove, setivši se nedavne impresije u bašti sa drugaricama.

Svega pet meseci bilo je predviđeno za pripremu venčanja i Zorini roditelji našli su se u čudu, ne znajući razlog tolikoj žurbi. Međutim, iskrenost Jakovljevih emocija i naklonost cele porodice Knežević prema Zori bili su sasvim dovoljni da se ostala pitanja potisnu u stranu. Od toga su jedinu štetu imale gradske tračare, kojima nije ostavljeno dovoljno vremena za omiljenu zabavu.

Mladenci su bili predivni, kao starogrčki bogovi u rajskom vrtu. Venčanje je proteklo u tihoj i svečanoj atmosferi. Nije bilo isuviše razdraganih gostiju, već su i ceremonija i slavlje bili obavijeni nekom veselom pobožnošću. Jakov je bio bleđi nego obično, a njegove sestre grlile su ga i ljubile suznih očiju svaki čas, što je Zori bilo jako dirljivo, s obzirom na to da je bila jedinica. Upitnim pogledima dodirivale su mu čelo, kao kada se detetu proverava temperatura, i odmakle bi se kada bi ih, klimajući glavom, uverio da je sve u redu. Zoru su ti prizori toliko raznežili da je u jednom trenutku morala da im kaže:“Ne brinite, sada sam ja tu“. Sestre se na njene reči rasplakaše, grleći je, a zatim obrisaše oči uz smeh, zbog čega i Zora poče nekontrolisano da se smeje i plače. Jakov ju je sve vreme gledao melanholično i nežno, a Zora uzvraćala veselim i bezbrižnim pogledom.

Svadbeno putovanje Zori je prošlo kao kroz san. Mesec dana bili su najlepši u njenom životu, da se povremeno pitala da li je sve to istina. Proputovali su celu zapadnu obalu Mediterana, isključivo se zadržavajući na primorju, samo retko zalazeći u unutrašnjost kontinenta. Jednom, prilikom plovidbe, ostrvljani počeše da kliču i mašu u pravcu njihovog broda. Jakov i Zora zbunjeno gledaše oduševljenu masu, pitajući se čime su to zadobili njihovu pažnju i ovacije. Kapetan broda im objasni da ih je narod pomešao sa kraljevskim parom, jer su bili toliko lepi i elegantni da ljudi uopšte ne posumnjaše da su zaista kralj i kraljica. Ta anegdota prepičavaše se još dugo nakon njihovog odlaska, a oni se često šališe ne svoj račun oslovljavajući jedno drugo sa „Vaše veličanstvo“.

Jakov je obožavao Zoru, i to se primećivalo iz svakog njegovov gesta. Nijedna rasprava nije narušila idiličan odnos tokom čitavog meseca, niti je išta bacilo senku na miran život. Jakov je vremenom postajao sve bleđi i mršaviji, što mu nije oduzimalo na lepoti i otmenosti, a Zora je to prepisivala promeni klime i naporima kojima su izloženi tokom putovanja. Jakovljevo dobro raspoloženje i sreća kojom je zračio nisu davali Zori bilo kakvog razloga za brigu. Njena ljubav još uvek je bila u pupoljku, ali žaljenje zbog prebrzog ubiranja cveta već na početku je prošlo. Kada bi iscrpli sve teme ćutali bi dugo u prijatnoj tišini, u savršenoj harmoniji jednakoj Đorđoneovom Koncertu u polju. Njihova lica bila su poput najlepših renesansnih slika sa religijskim motivima – čulna i uzvišena u isto vreme. Iz svojih unutrašnjih svetova, oblikovani godinama stvorili su jedan savršeni i kompletan, koji je mirisao na mladost i večnost. Svet u kome nije bilo boli, patnje i sukoba, kao iz najlepših nordijskih legendi.

Povratak kući doneo je još mnogo uzbuđenja. Rodbina i prijatelji nisu im davali ni trenutak odmora, da jednom oboje poželeše mir koji su imali na putovanju. Idila se nastavila, i jedne večeri pred spavanje Jakov joj poče recitovati Bokačove stihove, na šta Zora nije mogla da se suzdrži a da ne zaplače, smatrajući se nedostojnom tolike sreće. Jakov ju je te večeri posmatrao setno i nostalgično, milujući joj kosu uz teško disanje. Kada vide Zorino zabrinuto lice reče:“Ne boj se, zaustavljam disanje da te ne bih oduvao tako krhku“. Zora se nasmeja na ove reči, setivši se da ih je već negde pročitala i polako utonu u san.

Kada se ujutru probudila lampa je i dalje gorela i Zora se začudi Jakovljevoj neuobičajenoj nepromišljenosti. Pogleda njegovo usnulo lice lepše nego ikad, koje je bilo kao od mermera. Kada stavi ruku da ga pomiluje trže se od hladnoće i iznenadi jer je u sobi bilo veoma toplo. Prodrma ga nežno par puta ne bi li ga probudila, ali Jakov je ležeo nepomično kao stena. Zora pretrnu od straha, donese hitro ogledalo sa natkasne i podmetnu mu ga ispod nosa. Međutim, ogledalo ostade čisto i magla od disanja se ne pojavi. Zora, ne verujući svojim očima htede da krikne od užasa, ali glas joj zape u grlu, ne mogavši da ispusti natčovečanski bol i ona izgubi svest.

Sledeće čega se sećala posle mnogo godina bile su crne prilike koje su poput utvara prolazile mimo nje, gledajući je sažaljivo i prilazeći ogromnom drvenom predmetu izloženom nasred sobe. Jedini zvuci su bili jecaji različitog intenziteta, tiho mrmorenje, uzdisaji i zveket šoljica i čaša. Zora je kao ukopana sedela, ne pustivši suzu, zureći u jednu tačku, bela kao kreč, ne napravivši nijedan pokret i poslušno se krećući uz tuđu pomoć. Pomračene svesti slušala je Jakovljeve roditelje i sestre koji su joj konačno priznali istinu. Jakov je već dugo bolovao od tuberkuloze i doktori nisu davali ni malo nade. Smrt je kucala na njihova vrata, ali niko nije u to verovao, pa ni sam Jakov željan života. Mislili su da će promena klime poboljšati njegovo zdravlje, a ustvari su samo bežali od problema, verujući da će preseljenje doneti i nov život. Na pitanje Zornih ojađenih roditelja zašto su to tako dugo krili, kada su imali pravo da znaju, zaćutali su. A zatim se Milica osmelila rekavši:“Jakov je toliko zavoleo Zoru i istog trenutka poželeo da se oženi njome. To mu je bila poslednja želja. Zar smo mogli da mu se suprotstavimo? Želeli smo da ga vidimo srećnog i verovali da će mu to produžiti život.“ Ovo pitanje nije više ni pokretano i sva pažnja Hadži – Tanićevih bila je usmerena ka Zori i njenom oporavku. Zora više nikada nije bila ista, u devetnaestoj godini zakopala je jedan deo sebe, noseći tugu u svojim lepim očima čitavog života, i dalje se pitajući da li je sve bilo samo san.

Pedest godina kasnije ostarela Zora gledala je u ogledalu svoje sede kovrdže i lepe crte lica koje su se nazirale na izboranoj koži. Sama je dočekala starost, živeći od uspomena na slikama okačenim na zidu. Na jednoj je bila slika njenog pokojnog muža Stanimira, za koga se udala već sa dvadeset i šest godina. Sa osmehom pogleda lice ovog bankara, setivši se mirnog života koji je provela sa njim i uzdahnu setno. Pogled joj zatim pade na sliku trećeg pokojnog muža, dobrodušnog činovnika Marka, njenog divnog prijatelja i zaštitnika. Pre desetak godina njegov život se ugasio, ostavivši je ponovo samu i bez potomaka. Zora je navikla na samoću i gubitak dragih ljudi. Svest o prolaznosti se još u mladosti duboko ukorenila u njenom biću i činjenica da je ljudi napuštaju. Upoznala je patnju u ranim godinama, ali su rane brzo zarastale zahvaljujući njenoj produhovljenosti i hedonističkoj prirodi. Samo je jedna bol i dalje bila sveža kao prvog dana, kao krik koji je neispušten i dalje zapet stajao u njenom grlu, ne izgubivši od svoje žestine.

Iznemogla starica ustade sa stolice, pomažući se štapom i krenu prema ulaznim vratima. Jak bol probode njene grudi i ona ispusti štap, iskolačivši oči. Noge joj klecnuše od gubitka ravnoteže i ona pade bespomoćna sa izrazom užasa na licu. Bela svetlost bljesnu iz pravca vrata i ukaza se visoka bleda prilika u crnom fraku. Zora pogleda nepoznatu osobu, koliko je bila u stanju da pomeri glavu od bola i, prepoznavši je, oseti olakšanje. Jakov ju je posmarao u naponu snage, blago se smešeći kao u prvim danima njihove ljubavi, pružajući joj ruke. Zora radosno ustade sa poda, i sama mu pruživši ruke posle pola veka. Njen dugogodišnji san se ostvario i njih dvoje, mladi, lepi i veseli nastaviše svoj zajednički život.