12 zanimljivosti o Poarou

Reč je o Herkulu Poarou, belgijskom detektivu koji je u njenim knjigama rešio na desetine zločina. Priče o Poarou ostaju najvoljenija poslastica svih koji uživaju u dobrom krimiću čija je radnja smeštena van doba DNK analize, kompjutera, smartfona... Ne, Poaro je kao resurs koristio SAMO svoje "male sive ćelije".

Kristijeva je njegovo ime "pozajmila" od dva lika - Herkula Popoa iz knjiga Mari Belok Lounds, i gospodina Poarea, penzionisanog belgijskog detektiva iz Londona, iz priča Frenka Hauela Evansa. Takođe, brojne su sličnosti između njega i inspektora Hanoa iz romana A.E.V. Mejsona, objavljenih deset godina pre prve priče o Poarou. Ekscentrični belgijski detektiv glavni je junak 33 romana, jedne predstave, i više od 50 kratkih priča.


"Bio je jedva 162 centimetra visok, ali se nosio sa velikim dostojanstvom. Glava mu je bila istovetnog oblika kao jaje, i uvek je držao malo nakrivljenu u stranu. Brkovi su mu bili veoma kruti, u vojnom stilu. Čak i ako bi sve na njegovom licu bilo pokriveno, špicevi brkova i ružičasti vrh nosa uvek su se videli. Urednost odeće bila je skoro neverovatna. Verujem da bi trunčica prašine više bolela ovog čoveka od ranjavanja metkom. Ipak, ovaj staromodni čovečuljak, za kog sam sa žaljenjem shvatio da teško šepa dok hoda, u svoje vreme je bio jedan od najproslavljenijih članova belgijske policije" - ovako je kapetan Artur Hejstings prvi put doživeo Poaroa.

Spisateljici se, tokom dugih decenija, Poaro kompletno smučio. Razmišljala je da ga "ubije", i nije mogla da podnese više ni da razmišlja o njemu. Ali, u svojoj autobiografiji navela je da je morala da prati ukus publike, i zato je nastavila da piše o njemu.
Njegov fizički izgled u ekranizacijama je doživeo brojne promene - Poaro je na malom ekranu retko šepao, mada se smatralo da je njegovo hramanje bilo rezultat prolazne povrede stečene po dolasku u London. U knjigama ima zelene oči, "nalik očima mačke", dok je u seriji i filmovima u kojima ga je briljantno portretisao Dejvid Sušej, imao crne oči.


Kristijeva je namerno bila štura sa informacijama vezanim za njegovu porodicu. U jednoj knjizi pomenula je da je rođen u selu u blizini belgijskog grada Spa, dok je u drugoj njegovo mesto rođenja pomenuto kao selo Elzel. Ova dva mesta su, inače, na suprotnim krajevima Belgije. U Elzelu su meštani svejedno napravili "krštenicu" jednog od najpoznatijih detektiva, i naveli da su mu se roditelji zvali Žil-Luj i Godelijev Poaro. U "Tragediji u tri čina" usput je pomenuto da je porodica Poaro bila "brojna, ali siromašna", i da je detektiv imao najmanje jednu mlađu sestru.

Njegova prošlost, kao i karijera u belgijskoj policiji, ali i razlozi zbog kojih je došao u London, ostaju misterija. Kristijeva je u svojoj autobiografiji navela da "stvari koje Poaro priča o sebi ne možemo uvek smatrati istinitim". Tako je sam detektiv u nekoliko knjiga izneo oprečne priče o doživljajima i karijeri.
Opsesivna urednost, preterano razmišljanje o uživanju u hrani, samo su neke od Poaroovih "bubica".

Glumac Dejvid Sušej smatrao je da bi trebalo da ih bude i više, pa je tako zamalo napustio seriju nakon prve sezone, jer reditelj nije hteo da mu dozvoli da snimi scenu u kojoj sedi na klupici, tako što će prvo sa gađenjem staviti džepnu maramicu na klupu.
Detektivov često navođeni problem je osetljiv stomak, zbog kog je patio i od morske bolesti.
Sušej nije bio bucmast kao što bi Poaro trebalo da bude, pa su ga kostimografi dodatno "gojili" uz pomoć jastučića i drugih dodataka ispod kostima.
Glumac je, pre nego što je dobio ulogu života, igrao inspektora Džapa u TV filmu "Trinaestoro na večeri", kada je Poaroa igrao Piter Justinov.

Kada je najavljeno snimanje serije, Sušej je preporučen od strane porodice Kristijeve, pošto ga je neko od njih video u jednoj pozorišnoj predstavi i bio oduševljen.
Upravo je Justinov pokušao da ga nagovori da prihvati ulogu, što je Sušej opisao u knjizi "Poaro i ja".
"Razgovor sa njim vratio mi se kada mi je Brajan Istman rekao da će ITV praviti seriju, i da žele mene u glavnoj ulozi. Kašika mi je zastala na pola puta do usta. Ja, ozbiljni glumac koji je igrao Šekspirove likove, glumac koji je dočaravao ljude izgubljenih duša, da igram nekog proćelavog detektiva? Pročitao sam dve knjige koje mi je Brajan poslao, i bio sam zaintrigiran. Pozvao sam svog starijeg brata Džona. Rekao mi je - na tvom mestu, ne bih pipnuo tu ulogu ni motkom za skakanje u dalj, taj detektiv je smejurija. Zagrcnuo sam se, i rekao da bih pokušao da ga učinim svojim. Kazao mi je - pa, srećno", prisetio se Sušej.
Njegova interpretacija Poaroa bila je velika inspiracija Dejvidu Džejsonu, popularnom Delboju iz "Mućki", zbog Sušeja je prihvatio ulogu inspektora Frosta u seriji "Frost".
Izvori iz produkcije serije kažu da je Sušej često ostajao "u liku" i kada bi se kamere ugasile. Nije mogao da se otarasi Poaroa koji je počeo da "preuzima" njegovu ličnost, pa je snimajući poslednju epizodu u kojoj detektiv umire, zahtevao da ta scena bude snimljena prva. Na taj način, mogao je da poslednji dan na setu glumi kao da je detektiv i dalje živ. Kraj serije izuzetno ga je emotivno pogodio.

"Snimao sam smrt dragog prijatelja. Godinama, imao sam samo Poaroa, i njegov gubitak izazvao je neizrediv bol. Bio mi je stvaran, kao što je bio Agati Kristi - odličan detektiv, izvanredan čovek, i samo malkice izluđujuć. Kada sam snimao scenu smrti, dodao sam poslednje reči. Prvi put kada kaže 'cher ami', to je za Hejstingsa, ali drugi put, izgovorio sam to za sebe i Poaroa, jer smo se opraštali", rekao je on.