Ljubav il’ samo mali peh

Ne, nikako nije bio “moj tip”… Imao je puno mana.

Oženjen, perfekcionista, radoholičar koji hoće sve. A ja? Udata, pomalo drugačija, sanjalica sa jasno definisanim prioritetima… Totalno suprotni. Zasmejavao me je, pričao je…. O kako je pričao – ponekad više i od mene. Nikad nam nije bilo dosadno dok smo vodili duge razgovore. Dobar – da, jeste, uvek je bio dobar a tako čudan… Prvi dogovor za viđanje doneo mi je nemir i “leptiriće u stomaku”. Prvi poljubac onog predposlednjeg dana jula me je “kupio”. Toliko stvari sam prećutala… On je mogao mene zvati i poslati poruku kad god je želeo ili mogao, ja sam morala da čekam kad on može… Mogla sam uvek odvojiti vreme za njega, a čekala sam da on može da odvoji tih ukradenih sat-dva za mene… Videlo se da mi je stalo, da sam se promenila da imam jake emocije za njega… Govorio je da je to njemu samo fizički… Promena, strast, hemija, šta god… Emocije? Nisu postojale u njegovom rečniku… Trajalo je to tako deset meseci, onda sam pukla prvi put. Mogu i sad da vidim tu sliku. Njega, kako sedi kod mene, na fotelji i igra se sa tabletom samo par minuta nakon što mi je po ko zna koji put pokazao dokle ta strast može ići. Ćutao je, a ja sam sedela i gledala ga i bolelo je do ludila… Suze su same potekle, izvadila sam karticu iz telefona i spustila na njegov telefon. Podigao je pogled. Tišina.

“Evo, vraćam ti karticu, idi, vrati se njoj… Ne ide više ovako….” Plakala sam.

Ustao je. Šta bi? Jesu li mu upravo usne zadrhtale ili mi se pričinilo? Ne, nije mi se pričinilo… Morao je i glas da pročisti… Ali otišao je. Ostavio mi je pet dana pakla i tišine… Ni jedna bol ne boli toliko, kao ova, kada voliš, a nije ti uzvraćeno… Imala sam osmeh za muža, decu, kolege, prijatelje, a svaki momenat samoće i tišine bio je momenat za njega. Kiša je lila danima. Prijalo mi je. Kisnula sam, patila, plakala, pa onda iz početka. Silazila sam dve stanice dalje od kuće iz autobusa, da bi malo samo šetala i slušala muziku i još malo patila… Peti dan. Na prvu sirenu iz auta nisam reagovala, na drugu jesam…. Prišla sam, otvorila vrata, gledala ga… Pričao je. Sedela sam u autu i slušala. Ćutala sam, ćutala sam kao retko kad… Prolazili su mi delovi rečenica kroz misli… “Ne mogu ovako….. Slagao sam te…. Stalo mi je do tebe….. Ovih dana sam stalno mislio na tebe, nisi mi izlazila iz glave…. Brinuo sam….. Tražio sam te”

I vratio me je…. Bila sam srećna na početku, vodili smo iskrenije razgovore, kao da se trudio malo više… Ali promenio se… Postalo je suvoparno, površno, razgovori su se proredili… Otišao je na more sa njom… Jedan moj kolega mi je zaokupio vreme i pažnju…. Mesec dana je bio tu za mene. Sačekivao ujutru za posao uz kafu, uveče odvajao vreme za pivo sa mnom… Imala sam opet osmeh… Bledeo je u mom srcu i mojoj duši al opet bio je tako duboko tamo da ga niko nije mogao zameniti… Vratio se, zvao je…. Rekla sam mu tada sve…. Zvučala sam mu drugačije… “Imam nekoga… Eto, govorio si mi da nađem nekog drugog, da te nekad opterećujem, da se svet ne vrti oko tebe, i da hoćeš da se “odljubim” pa, evo, radim na tome….” Čula sam, osetila sam – svet mu se srušio…. Počeo je da dolazi svaki dan, zvao, slao poruke…. Našla sam se u procepu između dve vatre i nisam znala ni šta da uradim ni kako…. Setih se dela iz “Gospodara prstenova…. Njih nekolicina kreće u borbu sa nebrojano nadmoćnijim neprijateljem, patuljak: “Male šanse za uspeh, sigurna smrt, šta čekamo?” E tako sam i ja uradila… Povratak njemu – sigurna propast. Ostati uz nekog drugog – osmeh i mir. Pa propast naravno…

Dva meseca idile, ipak da li? Sve je podredio meni, priznao da me voli, imao emocije, onaj ludi, zaljubljeni pogled, imao vremena, pažnje, ljubavi, strasti, svega… Nije mogla takva promena kod njega proći neopaženo… Ona je primetila i iskonstruisala u svojoj glavi svoju verziju…. On se našao u procepu, on se promenio…. Ne kažem, imao je stvarno debele razloge i gomilu problema. Bila sam tu. Uvek sam bila….

Nakon svega…… Ni milion ovih “tri tačkica” mi ne može pomoći….

Voli me, pomalo. Guši ga sve, opterećuje. Čekam tih pola sata jednom nedeljno ako i toliko…. Mislim stalno na njega, pričam sa njime kad god mogu. Ubijam sebe. Moja vedrina, pozitivnost, moj osmeh i vreme za sve i svakoga otišli su negde gde ih ne mogu više pronaći, verovatno onda kada je i on počeo da “odlazi” a još je tu…

Postoji li negde skala za jadnice poput mene da utvrdim tačno koliko sam nisko pala u tom čekanju poziva i čekanju njega i u davanju “još malo vremena” pa da mogu da vidim, da li postoji uopšte na toj skali neko ko je iznad mene? Na toj skali jadne i bedne ljubavnice i nije neki uspeh ako i postoji neko ko je iznad…. Ipak, van te skale na kojoj se mogu visoko popeti, ja sam davno dotakla dno.